СИМПОСИОН У МАНАСТИРУ СВ. ИЛИЈЕ И ФИЛАРЕТА У ЈУЖНОЈ ИТАЛИЈИ
                          ПОВОДОМ СЛАВЕ СВ. ФИЛАРЕТА КАЛАБРИЈСКОГ

Поводом славе Св. Филарета, калабријског подвижника и мученика из 11. века, у Семинари, у манастиру Св. Илије и Филарета, одржан је симпосион од 05.04. до 07.04. 2013.
Том приликом одржано је предавањем о значењу иконе у православљу, које је било симултано превођено на италијански. Због великог интересовања за текст предавања, објављујемо га у посту.
На симпосиону су били присутни гости из Италије, Грчке, Србије, Црне Горе.. Посебну драж и саборни карактер целом скупу дали су појци из хора "Мојсије Петровић", наступајући са црквеним појањем и са етно музиком Србије и Грчке. А познато је да музика најбоље спаја и превазилази све културно-језичке баријере, па је у овако шареној средини одиграла најуспешнију мисионарскију улогу, што је и била сврха симпосиона..







Снимак акатиста Пресветој Богородици из манастира Св. Илије и Филарета у Калабрији
06.04.2013.
http://www.youtube.com/watch?v=SMepRynSMto&feature=player_embedded




ТЕКСТ ЗНАЧЕЊЕ ИКОНЕ У ПРАВОСЛАВЉУ НА ИТАЛИЈАНСКОМ
Јужна Италија, Семинара 05.04.2013.


               I significato dell’icona nella Chiesa Ortodossa

Reverendissimo metropolita Genadio, Vostre Eminenze, venerabile madre Stefania e tutti i partecipanti e ospiti di questo simposio vi ringrazio per l’affetto e l’invito di prendere parte a quest’assemblea dedicata alla festa del meraviglioso santo calabrese Filareto.
Dovrei esporre brevemente sul significato delle icone nella Chiesa Ortodossa. Il tema é ampio e complesso ed è difficile trattarlo in maniera concisa, ma per ubbidienza, cercherò di svilupparlo dalla prospettiva di un’iconografa , ossia dal lato pratico e non teorico. Tuttavia è quasi inaccettabile che un iconografo non sia preparato come teologo,bisogna tener presente che l’approccio artistico nel conoscere la Verità transige i concetti, così che gli iconografi spesso rimangono privi di parole, anche se le loro opere hanno  proprio il compito di innalzare le menti verso la conoscenza del Signore che è la Verità e la Vita.
Il compito che invece è stato affidato a me da parte del reverendissimo  Metropolita Genadio, mi permette di allontanarmi, anche se per poco, dalla pittura e di occuparmi delle basi teologiche dell’iconografia.
Prima di tutto vorrei spiegarvi quali perplessità e dubbi attraversa un iconografo dal momento in cui gli viene chiesto di realizzare un’icona. Cercherò di rendervi più vicini i dolci tormenti della creazione,spesso descritti da numerosissimi poeti.
Forse la gioia più grande per un iconografo è quando si trova da solo davanti alla superficie bianca, che aspetta immobile e muta che da essa emerga il volto del Signore, della Madre di Dio, di un santo, oppure la rappresentazione di una festività.Sapete quali sono le domande che cominciano ad assalire l’artista? Riprodurre fedelmente una famosa icona antica con lo stesso soggetto? Copiare solo il disegno aggiungendo il colorito più vivace e magari un’interessante sfondo diverso da quello dipinto sull’originale, oppure è meglio impegnarsi a cercare disegno, colori e tecnica artistica propria?
La soluzione più immediata e più sicura è quella di riprodurre accuratamente  il modello scelto, già esistente.             .
Cosa fare però, a questo punto, con il proprio talento artistico, con la necessità di provare a disegnare ad es. la mia Madre di Dio? L’ ho riprodotta talmente tante volte che probabilmente riuscirei a dipingerla  ad occhi chiusi. E perché non dovrei,invece,impegnarmi a dipingerla come Dio mi ammaestra, dopo aver osservato e riprodotto con grande cura così tante icone della Madre di Dio? Chiaramente in preghiera, con autocritica, con il gioire nei colori, lo stesso identico che hanno i bambini quando ricevono i pastelli in dono,ma conoscendo bene tutto ciò che contraddistingue un’icona autentica.
Credo che a questo punto del mio discorso potrei accennare brevemente  qualcosa sulle basi dell’ icona, radicate nei Vangeli e nella patristica, e sul suo aspetto dogmatico ed estetico.
.“Quel che era dal principio,quel che abbiamo udito, quel che abbiamo visto con i nostri occhi, quel che abbiamo contemplato e che le nostre mani hanno toccato della Parola (Logos) della vita : e la Vita è stata manifestata e noi l’abbiamo vista e ne rendiamo testimonianza…” prima epistola dell’Apostolo Giovanni
Queste parole riassumono tutto ciò che la Chiesa ha da dire su quest’argomento. San Giovanni Damasceno, come una sorta di eco delle parole citate, esprime un simile pensiero : “ Ho visto Dio con la sembianza umana e la mia anima è salva.”
La possibilità di realizzare le icone è fondata proprio sull’incarnazione di Cristo. L’icona rappresenta il pegno dell’incarnazione divina, perciò negare un’icona di Cristo,secondo la dottrina della Chiesa,è come negare la Sua incarnazione. Il concilio iconoclasta del 764, con il trattato dell’imperatore Costantino V ,detto il Copronimo, rinnega la venerazione delle icone,riferendosi alle Sacre Scritture dell’ Antico e del Nuovo testamento.Secondo gli iconoclasti l’icona deve essere consustanziale a Colui che rappresenta, si considera come icona solo ciò che è identico al prototipo.
Per loro solamente l’Eucaristia è un’icona autentica, perché i Santi Doni sono l’unica icona identica all’incarnazione.
Per la Chiesa ortodossa i Santi Doni non sono un’icona,perché sono identici al  loro Prototipo. I Santi Padri non menzionano mai l’Eucaristia come icona, bensì come il vero Corpo e Sangue di Cristo.La stessa  parola “icona”(eikon) comprende una differenza essenziale tra l’immagine e il suo prototipo, secondo le parole di G.Ostrogorski nel suo libro “ Basi per una discussione sulle sante icone.”
“L’icona è simile al suo prototipo grazie alla perfezione della riproduzione artistica, ma la sua natura è differente rispetto al prototipo,e se non fosse differente sarebbe essa stessa il prototipo.” Patriarca Niciforo
Secondo gli iconoclasti se l’icona raffigura solamente la natura umana di Cristo, avviene la separazione delle due nature di Cristo, e viene rappresentata solamente la natura umana di Cristo.Gli ortodossi,invece, distinguono la natura dall’ipostasi. L’icona non rappresenta la natura bensì l’ipostasi,  come spiega San Teodoro Studitis l’ipostasi di Cristo unisce le Sue due nature,senza mischiarle né separarle, come recita il dogma del concilio di Calcedonia.
L’icona è l’apparizione e la manifestazione del mondo ultraterreno che irradia il mondo terreno. L’icona è come uno spiraglio, una finestra del mondo materiale attraverso la quale fluisce la realtà immateriale e invisibile dentro i nostri confini del tempo e dello spazio. L’icona innalza spiritualmente lo spettatore “dall’immagine alla prima immagine”. La venerazione dell’icona si riferisce al prototipo, e colui che venera un’icona, venera in realtà la persona che su di essa è  raffigurata. 
L’icona raffigura sempre la presenza divina nel creato, sia attraverso i santi che attraverso eventi della storia religiosa. Tuttavia la presenza divina nel creato implica un mutamento, una trasformazione mediante la santificazione, o meglio dire una metamorfosi del creato nella sua essenza. Tutte le icone esprimono questa metamorfosi che è l’anticamera del Regno dei Cieli qui sulla terra. E’ il loro messaggio sostanziale, che le differenzia da qualsiasi altra forma di pittura artistica. Per questa ragione, le icone migliori sono proprio quelle che in maniera più possibilmente perfetta raffigurano la metamorfosi subita del creato, nelle persone umane e nell’ambiente.
Quali sono le origini dell’icona?  
Il nostro Signore Gesù Cristo, con il suo volto anarcheopito (non fatto da mano umana), che come narra la tradizione, inviò al re Abgar di Edessa, lo fece guarire dal male incurabile e allo stesso tempo santificò la sua anima. Il volto anarcheopito viene menzionato da San Giovanni Damasceno durante la crisi iconoclasta, e nel 787 d.C. viene ricordato numerose volte dai Padri del Settimo concilio ecumenico…
Si ritiene che San Luca Apostolo fosse uno dei primi iconografi. Alcuni pittori italiani prima di Cimabue si stimavano come iconografi, anche se la pittura occidentale più tardi si è sviluppata verso l’illusione del mondo carnale, arrivando alle rappresentazioni scenografiche e alla prospettiva monoculare.  
Ciò che maggiormente contraddistingue un’icona ortodossa rispetto all’arte occidentale, dal Rinascimento all’arte moderna, è l’organizzazione dello spazio. La rappresentazione dello spazio sulle icone non segue i canoni rigidi di un sistema stereometrico anticipatamente concepito, bensì si basa direttamente sull’esperienza naturale della percezione visiva umana, bioculare e dinamica. Lo spazio così raffigurato si potrebbe definire come “ spazio aperto” perché l’icona tende a includere lo spettatore nello spazio rappresentato e per ottenerlo addotta la così detta “ prospettiva inversa”, Oltre alla peculiare organizzazione dello spazio, si evidenzia con la stessa importanza anche la coloritura come particolarità di un’icona. Per alcune icone  russe e greche molto antiche fu necessario un grandissimo e faticoso impegno da parte degli esperti restauratori per far riemergere la brillantezza dei colori  e riportare alla luce questi capolavori che non lasciarono indifferenti molti artisti, inclusi i maestri come Kandinski e Matisse.
“ Solamente la spiritualità intensa, vissuta quotidianamente dagli iconografi, è ciò che permette loro non solo di concepire ancora qui sulla terra,la bellezza linda e gioiosa che non appartiene a questo mondo, ma anche di ottenerla e presentarla agli altri.” Citazione del proto sacerdote Nikolaj Ozoljin tratta dall’opera  “Icona come raffigurazione liturgica ortodossa”
L’arte sacra,come ogni altro tipo d’arte, è un linguaggio che si esprime con le proprie forme. Come tutte le opere artistiche anche l’icona trasmette il suo messaggio tramite la forma, ossia tramite il proprio stile.
Per quanto invece riguarda il contenuto , sappiamo che è stato stabilito e definito nell’epoca dell’ultimo infiammarsi di discussioni cristologiche, durante la crisi iconoclasta del VIII (ottavo) e IX (nono) secolo. E’ nota la base cristologica dell’icona, elaborata con massima precisione  proprio in quell’epoca.
Leggendo le testimonianze dei Santi Padri, soprattutto di San Giovanni Damasceno, San Teodoro Studitis , San Germano e San Niciforo, patriarchi di Costantinopoli, e gli atti del secondo Concilio di Nicea, si avvince che la tradizione considera come dogmatica l’essenza del Sacro Volto.
Ai padri appartiene di stabilire il contenuto della composizione e all’iconografo solamente l’esecuzione tecnica.
Per un vero artista iconografo i canoni non rappresentano mai un ostacolo, egli non insiste sulla propria concezione iconografica, bensì accetta, senza egoismo ossessivo, la composizione prestabilita come un fatto oggettivo e un legame con l’umanità intera.
“ E’ impossibile trovare due icone identiche, e la similitudine che si nota durante l’osservazione, non fa altro che accentuare la totale originalità e unicità di ognuna di esse.”  Citazione di Milorad Jovic, tratta da “ L’estetica dell’icona nell’interpretazione di P.A.Florenski”
“L’icona della Santissima Trinità, viene rappresentata da secoli con la stessa composizione: Tre Angeli seduti intorno ad una mensa,  l’ospitalità di Abramo  si dipinge in questa maniera già dal IV (quarto) secolo, tuttavia la famosa Santissima Trinità di Andrei Rubljov rimane allo stesso tempo antica e moderna.” Citazione di Milorad Jovic, tratta da “ L’estetica dell’icona nell’interpretazione di P.A.Florenski”
Dal tentativo di raffigurare l’Ipostasi di Cristo sull’icona, scaturiscono tutte le soluzioni artistiche trovate dagli iconografi cristiani. Da qui proviene l’originalità di ogni singola icona. Non basta realizzare una volta un nuovo ritratto. Ogni iconografo cristiano, se vive in maniera ecclesiastica e liturgica l’eternità e la libertà come stupore che Cristo introduce nella vita reale, cercherà di esprimerlo nella propria pittura con modi e soluzioni artistiche nuove, secondo le parole del proto sacerdote Stamatis Skiliris
“ Di un iconografo si potrebbe dire il seguente: se utilizza le soluzioni pittoriche prestabilite, danneggia l’originalità di Cristo e falsifica la realtà della Trasfigurazione,negando in questo modo l’incarnazione di Cristo in ciascun uomo di ogni epoca. E al contrario , più cerca di identificarsi nella realtà dell’eternità, con soluzioni pittoriche nuove, più risulterà ortodosso. Infine come il cuoco di un monastero che chiede perdono al termine del pranzo, anche l’iconografo dopo ogni icona dipinta dovrebbe pregare “ Signore perdonami perché ti ho raffigurato come vecchio” Stamatis Skiliris
“ Purtroppo la crisi spirituale che stiamo attraversando noi cristiani negli ultimi secoli spesso porta alla perdita della percezione dell’originalità che ci sono stati donati con la Trasfigurazione e la Resurrezione  e alla privazione di una vita radicalmente diversa e nuova che è stata vissuta dai nostri avi. Attualmente la vita dei santi viene rappresentata come un “ imitazione di Cristo” , o ancor peggio come imitazione dei prototipi etici.La fedeltà alla tradizione sacra sta perdendo i criteri dell’eternità e si sta trasformando in un’imitazione degli antichi modelli artistici. Noi iconografi sulle icone che realizziamo spesso rendiamo antico il messaggio di Cristo, indirizzandolo verso il passato. Di solito le sottoponiamo alla patinatura artificiale, tendendo di più a farle sembrare antiche che a dipingervi la vita nuova. Tutto questo genera in noi falsi criteri di veridicità e di originalità e così finiamo a dubitare dell’ autenticità ogni qualvolta la incontriamo nella vita e nell’iconografia.
I pochi cristiani autentici per questo motivo si sentiranno come passeggeri sperduti sulla Nave della Chiesa.” proto sacerdote Stamatis Skiliris proto sacerdote Stamatis Skiliris“ Duemila anni di pittura cristiana”
In queste parole del teologo e iconografo contemporaneo padre Skiliris, io ho trovato le risposte ai miei dilemmi e con molto coraggio ho continuato sulla strada nella quale mi stava portando la mia intuizione – alla ricerca di un’iconografia autentica.
La miglior prova del valore di un’icona sono le reazioni dei visitatori. Ho osservato molte volte come i visitatori del monastero,provenienti da tutte le parti del mondo, indifferenti e distanziati, quando entrano nel mio atelier ,cambiano completamente l’espressione, vengono illuminati dalle icone, trasformati, la distanza scompare, cercano la conversazione e  la confidenza.Per me questi momenti di stupore di fronte ai volti che dall’eternità penetrano attraverso le finestre delle superfici dipinte, sono la conferma delle premesse teoriche dell’iconografia.

monaca Ekaterina, madre superiore della monastero Pavlica

           
Предавање монахиње Екатерине, игуманије манастира Павлица, из Србије
Калабрија 05.04.2013.

ЗНАЧЕЊЕ ИКОНЕ У ПРАВОСЛАВЉУ

   Уважени митрополите Генадије, Вашa Високопреосвештенствa, преосвећени владико, високопреподобна мати Стефанија и сви присутни гости овог  симпосиона, захваљујем на  вашој љубави и позиву да учествујем на овом сабрању поводом празника дивног калабријског светитеља Филарета.
   Имам задатак да кажем нешто о значењу иконе у православљу. Ова тема је сложена и широка и није лако укратко о њој говорити, али по послушању, покушаћу нешто о томе да кажем, из перспективе  иконописца, дакле практичара, а не теоретичара. Мада је недопустиво за иконописца да не буде и богослов, ипак имајте у виду да је сликарски приступ спознаји Истине, ванпојмовни, тако да су сликари иконописци често немушти, иако њихова дела имају задатак да узводе ка познању Господа који је Истина и Живот. Овакав задатак, који сам добила од Митрополита Генадија, повод је и мени да се, бар на кратко, узмакнем од делања и позабавим теолошким основама иконописа.
Ипак, прво бих  покушала да вам приближим кроз какве све недоумице пролази иконописац од момента када добије задатак да ради одређену икону. Желим да вам приближим ту слатку муку стварања, толико пута опевану у песништву. Можда је највећа радост иконописцу када се нађе наспрам беле површине, која немо чека да се из ње открије лик Господа, Мајке Божије, неког светитеља или празника. И знате ли каква питања почињу тада да муче уметника? Да ли верно да ископира неку чувену древну икону, да ли евентуално да ископира цртеж уз мало живљи колорит, можда са неком занимљивом позадином,  другачијом него што је на древној икони или да се потруди да трага за својим цртежом, бојама, ликовном техником. Најбрже и најсигурније решење је вешто копирање одабраног историјског предлошка. Али шта урадити са сопственим стваралачким поривом? Са потребом да испробам да нацртам своју Мајку Божију? Толико пута сам је већ копирала, могу жмурећи да је нацртам. Зашто се не бих потрудила да је нацртам онако како ме Бог учи, након много гледаних и пажљиво копираних икона Мајке Божије. Кроз молитву и самокритичност, са радошћу према бојама, коју деца имају када добију бојице, али и са знањем о томе шта једну икону чини иконом.
   Можда је овде добар тренутак да се осврнем на јеванђелску и светоотачку основу иконе, односно догматске и естетске аспекте иконе.
 „Што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота: и Живот се јави, и видјели смо и сведочимо..“  почетак прве посланице светог Јована Богослова
   У овим речима као да је сажето све што ће Црква рећи на ову тему. Свети Јован Дамаскин као ехо на ове речи изражава сличну мисао: „Видео сам људско обличје Бога и спасена ми је душа.“ Сама могућност сликања икона се заснива на оваплоћењу Христовом. Икона је залог божанског оваплоћења, стога негација иконе Христа, по учењу Цркве, равна је негацији Његовог оваплоћења. Иконоборачки сабор 764. трактатом цара Константина Копронима, побија поштовање икона, позивајући се на свето писмо Старог и Новог Завета. По иконоборцима права икона мора бити сасуштаствена са оним кога изображава, иконом се може сматрати само оно што је идентично са прототипом. По њима је Евхаристија једина права икона, јер су свети Дарови једина идентична икона оваплоћења. За православне, свети Дарови нису икона, пошто су идентични свом Праобразу. Свети оци никад нису назвали свету Жртву сликом, већ самим Телом и Крвљу Христовом.
Сама реч икона (eikon) садржи битну разлику између слике и њеног праобраза, по речима Г. Острогорског, Основи расправе о светим иконама
„Икона је слична свом праобразцу захваљујући савршенству имитаторске уметности, али она се својом природом разликује од праобраза (пралика), и да се не разликује, била би сам пралик.“ Патријарх Никифор, П. Г. 100, 225
  По иконоборцима, уколико икона представља само људску природу Христа, онда долази до одвајања две природе Христове и представља се само људска природа Христова.
Али православни разликују природу и личност. Икона не представља природу већ личност, објашњава св. Теодор Студит. Личност сједињује у Себи Његове две природе и не мешајући их и не раздвајајући, како каже халкидонска догма.
    Икона је пројављивање или манифестација оностраног и његово зрачење у овострано.
Икона је као отвор или прозор у материјалном свету кроз који струји нематеријална и невидљива стварност у наше оквире времена и простора. Икона духовно узводи посматрача „од лика ка прволику“. Част указана икони односи се на прволик, и онај који се клања икони, клања се лицу које је на њој насликано.
  Икона увек представља Божије присуство у творевини, било кроз личност светог, било кроз неки други догађај из свештене историје. Међутим, Божије присуство у творевини повлачи са собом промену, преобликовање кроз освећење, или боље речено преображај творевине у својој суштини. И све иконе говоре о том преображају који је предокушај Царстава небеског на земљи, то је њихова суштинска порука, оно што их раздваја од сваког другог облика сликарства.
Стога су најбоље оне иконе које, што је савршеније могуће, изображавају то преображено стање творевине, како у људским личностима тако и у њиховом окружењу.
Одакле потиче икона?
Христос је својим нерукотвореним ликом, који је по предању послао Едеском цару Авгару, излечио болест цара и просветио му душу. Нерукотворени образ у току иконоборачког времена помиње Св. Јован Дамаскин, а 787. године оци Седмог васељенског сабора помињу га неколико пута.. Meђу првим иконописцима сматра се  Св. Ап. Лука. Италијански  “примитивни“ сликари до Чимабуе, сматрали су себе за смерне иконописце.  Међутим западно сликарство се даље развијало у правцу илузије чулног света дошавши до сценографских представа и до моноокуларне перспективе.
      „Дошло се до тога, да је на таваници Сикстинске капеле, сам Бог Отац приказан како лебди као изгубљени астронаут, изнад зграда које гледају ка некаквом небу, које је постало више једна метеоролошка неголи духовна стварност.“ Протојереј Николај Озољин, Икона - православно литургијско изображење
     Оно што највише одудара у православној икони од западне уметности од времена ренесансе до појаве модерне уметности, је организација простора. Представљање простора на иконама не следи ригидна правила унапред осмишљеног стереометријског система, већ се непосредно ослања на природно искуство људског визуелног опажања, које је биокуларно и динамичко. Тако представљен простор би се могао назвати „отворен простор“,  јер икона тежи да укључи посматрача у представљени простор и да би то остварила усваја такозвану „обрнуту перспективу“. Осим особене организације простора на икони, колорит је још ништа мање уочљива особеност. Многи су у древним грчким и руским иконама видели само „црне даске“. Био је потребан велики напор искусних рестауратора да би се овим ремек делима вратио сјај боја, који није оставио равнодушним ни велике мајсторе уметности, као нпр. Кандинског и Матиса.
  „ Једино је изузетна духовност, проживљена од самих иконописаца, та која им омогућује не само да проникну већ овде доле, у чисту и радосну лепоту која није од овога света, него и да је задобију и прикажу другима.“ Протојереј Николај Озољин, Икона - православно литургијско изображење
   Уметност цркве, као и свака друга уметност, језик је који говори својим формама. Као и свако друго уметничко дело, икона нам преноси поруку својом формом, односно својим стилом.
   Што се тиче садржаја, зна се да је он одређен за време последњег великог распламсавања христолошких расправа првог хиљадугодишта, тј. у време иконоборачке кризе 8. и 9. века. Позната је христолошка основа иконе која је разрађена са великом прецизношћу у то доба.
Читањем отачких сведочанстава нарочито Св. Јована Дамаскина, Св. Теодора Студита, Св. Германа и Св. Никифора, патријараха цариградских, као и акта Другог никејског сабора, јасно је да да Предање једнодушно сматра садржај свештеног образа за догматски.
  Светим оцима припада право композиције а живописцу припада само извршење технике. Правом уметнику и иконописцу канон никада није служио као сметња, прави иконописац не инсистира на својој иконографској концепцији, већ прихвата утврђену композицију као нешто објективно, без самољубиве опседнутости и као везу са целокупним човечанством.
  „Нећемо наћи две истоветне иконе, а сличност коју примећујемо приликом посматрања само наглашава потпуну оригиналност и индивидуалност сваке од њих.“ Милорад Ш. Јовић,Естетика иконе у интерпретацији П. А. Флоренског
   „Икона Св. Тројице је кроз векове представљана са истим садржајем: Три анђела за трпезом, тако се још од 4. века слика  Аврамово гостољубље, па опет икона Андреја Рубљова истовремено је и стара и нова“. . Милорад Ш. Јовић,Естетика иконе у интерпретацији П. А. Флоренског
  Из покушаја да иконизује Личност Христову, то што је “једино ново под сунцем“(Дамаскин), извиру сва ликовна решења која су пронашли хришћани иконописци. Отуда произилази оригиналност сваке иконе. Није довољно једном остварити нови портрет. Сваки хришћанин иконописац, ако црквено, литургијски доживљава есхатон и слободу  као изненађење које уводи Христос у тварни живот, то ће изражавати у свом иконопису новим начинима и ликовним решењима, према речима протојереја Стаматиса Склириса
  „О иконописцу бисмо на основу овога могли да кажемо следеће: уколико користи већ дата ликовна решења, утолико квари оригиналност Христову и фалсификује стварност Преображења, јер тако негира оваплоћење Христово у сваком човеку, сваке епохе. 
У супротном, колико више тежи да се поистовети са реалношћу есхатона новим ликовним решењима, толико је православнији. И опет му остаје, да се, као што кувар у манастиру после ручка тражи опроштај, и он моли после сваке насликане иконе: Господе опрости ми што сам Те приказао старим“. Стаматис Склирис
  „На жалост, духовна криза која је захватила нас Хришћане последњих векова често доводи до губитка осећања оригиналности које је донело Преображење и Васкрсење, и радикално другог и новог живота каквог су живели наши Оци. Данас се живот Светих представља као "имитирање Христа", или, још горе, као имитирање етичких прототипова. Верност црквеном предању губи есхатолошке критеријуме; и претвара се у имитацију старих уметничких прототипова. А ми, иконописци, на иконама које сликамо често патинирамо Христову поруку, усмеравајући је у прошлост. Обично вештачки патинирамо иконе, више желећи да их учинимо старим, него да њима представимо нови живот. Све ово ствара код нас лажне критеријуме истинитости и оригиналности, тако да завршавамо сумњањем у аутентичност кад год се са њом сретнемо у животу и иконографији. Малобројни аутентични Хришћани ће се зато осећати као залутали (слепи) путници на броду Цркве.“ Протојереј Стаматис Склирис , Две хиљаде година хришћанског сликарства
  У овим речима савременог теолога и иконписца протојереја Склириса, ја сам нашла одговор на своје дилеме и сасвим храбро наставила онде где ме је интуиција и водила - у трагању за аутентичним иконописом. А најбоља провера за вредност иконе јесу реакције посматрача. Много пута сам имала прилику да посматрам како равнодушни дистанцирани посетиоци манастира, из разних земаља света, улазе у атеље, где сликам, и потпуно мењају своја лица у сусрету са иконама. Видела сам како постају озарени, преображени, нестаје хладне дистанце, постају разговорљиви и блиски. За мене су такви тренуци блиставе изненађености над ликовима, који из вечности продиру кроз ове прозоре сликаних површина, потврда теоријских премиса иконописа.