МАНАСТИР ВАВЕДЕЊА - ПАВЛИЦА

           

Предавање монахиње Екатерине, игуманије манастира Павлица, из Србије
Калабрија 05.04.2013.

ЗНАЧЕЊЕ ИКОНЕ У ПРАВОСЛАВЉУ

   Уважени митрополите Генадије, Вашa Високопреосвештенствa, преосвећени владико, високопреподобна мати Стефанија и сви присутни гости овог  симпосиона, захваљујем на  вашој љубави и позиву да учествујем на овом сабрању поводом празника дивног калабријског светитеља Филарета.

   Имам задатак да кажем нешто о значењу иконе у православљу. Ова тема је сложена и широка и није лако укратко о њој говорити, али по послушању, покушаћу нешто о томе да кажем, из перспективе  иконописца, дакле практичара, а не теоретичара. Мада је недопустиво за иконописца да не буде и богослов, ипак имајте у виду да је сликарски приступ спознаји Истине, ванпојмовни, тако да су сликари иконописци често немушти, иако њихова дела имају задатак да узводе ка познању Господа који је Истина и Живот. Овакав задатак, који сам добила од Митрополита Генадија, повод је и мени да се, бар на кратко, узмакнем од делања и позабавим теолошким основама иконописа.

Ипак, прво бих  покушала да вам приближим кроз какве све недоумице пролази иконописац од момента када добије задатак да ради одређену икону. Желим да вам приближим ту слатку муку стварања, толико пута опевану у песништву. Можда је највећа радост иконописцу када се нађе наспрам беле површине, која немо чека да се из ње открије лик Господа, Мајке Божије, неког светитеља или празника. И знате ли каква питања почињу тада да муче уметника? Да ли верно да ископира неку чувену древну икону, да ли евентуално да ископира цртеж уз мало живљи колорит, можда са неком занимљивом позадином,  другачијом него што је на древној икони или да се потруди да трага за својим цртежом, бојама, ликовном техником. Најбрже и најсигурније решење је вешто копирање одабраног историјског предлошка. Али шта урадити са сопственим стваралачким поривом? Са потребом да испробам да нацртам своју Мајку Божију? Толико пута сам је већ копирала, могу жмурећи да је нацртам. Зашто се не бих потрудила да је нацртам онако како ме Бог учи, након много гледаних и пажљиво копираних икона Мајке Божије. Кроз молитву и самокритичност, са радошћу према бојама, коју деца имају када добију бојице, али и са знањем о томе шта једну икону чини иконом.

   Можда је овде добар тренутак да се осврнем на јеванђелску и светоотачку основу иконе, односно догматске и естетске аспекте иконе.

 „Што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота: и Живот се јави, и видјели смо и сведочимо..“  почетак прве посланице светог Јована Богослова

   У овим речима као да је сажето све што ће Црква рећи на ову тему. Свети Јован Дамаскин као ехо на ове речи изражава сличну мисао: „Видео сам људско обличје Бога и спасена ми је душа.“ Сама могућност сликања икона се заснива на оваплоћењу Христовом. Икона је залог божанског оваплоћења, стога негација иконе Христа, по учењу Цркве, равна је негацији Његовог оваплоћења. Иконоборачки сабор 764. трактатом цара Константина Копронима, побија поштовање икона, позивајући се на свето писмо Старог и Новог Завета. По иконоборцима права икона мора бити сасуштаствена са оним кога изображава, иконом се може сматрати само оно што је идентично са прототипом. По њима је Евхаристија једина права икона, јер су свети Дарови једина идентична икона оваплоћења. За православне, свети Дарови нису икона, пошто су идентични свом Праобразу. Свети оци никад нису назвали свету Жртву сликом, већ самим Телом и Крвљу Христовом.

Сама реч икона (eikon) садржи битну разлику између слике и њеног праобраза, по речима Г. Острогорског, Основи расправе о светим иконама

„Икона је слична свом праобразцу захваљујући савршенству имитаторске уметности, али она се својом природом разликује од праобраза (пралика), и да се не разликује, била би сам пралик.“ Патријарх Никифор, П. Г. 100, 225

  По иконоборцима, уколико икона представља само људску природу Христа, онда долази до одвајања две природе Христове и представља се само људска природа Христова.

Али православни разликују природу и личност. Икона не представља природу већ личност, објашњава св. Теодор Студит. Личност сједињује у Себи Његове две природе и не мешајући их и не раздвајајући, како каже халкидонска догма.

    Икона је пројављивање или манифестација оностраног и његово зрачење у овострано.

Икона је као отвор или прозор у материјалном свету кроз који струји нематеријална и невидљива стварност у наше оквире времена и простора. Икона духовно узводи посматрача „од лика ка прволику“. Част указана икони односи се на прволик, и онај који се клања икони, клања се лицу које је на њој насликано.

  Икона увек представља Божије присуство у творевини, било кроз личност светог, било кроз неки други догађај из свештене историје. Међутим, Божије присуство у творевини повлачи са собом промену, преобликовање кроз освећење, или боље речено преображај творевине у својој суштини. И све иконе говоре о том преображају који је предокушај Царстава небеског на земљи, то је њихова суштинска порука, оно што их раздваја од сваког другог облика сликарства.

Стога су најбоље оне иконе које, што је савршеније могуће, изображавају то преображено стање творевине, како у људским личностима тако и у њиховом окружењу.

Одакле потиче икона?

Христос је својим нерукотвореним ликом, који је по предању послао Едеском цару Авгару, излечио болест цара и просветио му душу. Нерукотворени образ у току иконоборачког времена помиње Св. Јован Дамаскин, а 787. године оци Седмог васељенског сабора помињу га неколико пута.. Meђу првим иконописцима сматра се  Св. Ап. Лука. Италијански  “примитивни“ сликари до Чимабуе, сматрали су себе за смерне иконописце.  Међутим западно сликарство се даље развијало у правцу илузије чулног света дошавши до сценографских представа и до моноокуларне перспективе.

      „Дошло се до тога, да је на таваници Сикстинске капеле, сам Бог Отац приказан како лебди као изгубљени астронаут, изнад зграда које гледају ка некаквом небу, које је постало више једна метеоролошка неголи духовна стварност.“ Протојереј Николај Озољин, Икона - православно литургијско изображење

     Оно што највише одудара у православној икони од западне уметности од времена ренесансе до појаве модерне уметности, је организација простора. Представљање простора на иконама не следи ригидна правила унапред осмишљеног стереометријског система, већ се непосредно ослања на природно искуство људског визуелног опажања, које је биокуларно и динамичко. Тако представљен простор би се могао назвати „отворен простор“,  јер икона тежи да укључи посматрача у представљени простор и да би то остварила усваја такозвану „обрнуту перспективу“. Осим особене организације простора на икони, колорит је још ништа мање уочљива особеност. Многи су у древним грчким и руским иконама видели само „црне даске“. Био је потребан велики напор искусних рестауратора да би се овим ремек делима вратио сјај боја, који није оставио равнодушним ни велике мајсторе уметности, као нпр. Кандинског и Матиса.

  „ Једино је изузетна духовност, проживљена од самих иконописаца, та која им омогућује не само да проникну већ овде доле, у чисту и радосну лепоту која није од овога света, него и да је задобију и прикажу другима.“ Протојереј Николај Озољин, Икона - православно литургијско изображење

   Уметност цркве, као и свака друга уметност, језик је који говори својим формама. Као и свако друго уметничко дело, икона нам преноси поруку својом формом, односно својим стилом.

   Што се тиче садржаја, зна се да је он одређен за време последњег великог распламсавања христолошких расправа првог хиљадугодишта, тј. у време иконоборачке кризе 8. и 9. века. Позната је христолошка основа иконе која је разрађена са великом прецизношћу у то доба.

Читањем отачких сведочанстава нарочито Св. Јована Дамаскина, Св. Теодора Студита, Св. Германа и Св. Никифора, патријараха цариградских, као и акта Другог никејског сабора, јасно је да да Предање једнодушно сматра садржај свештеног образа за догматски.

  Светим оцима припада право композиције а живописцу припада само извршење технике. Правом уметнику и иконописцу канон никада није служио као сметња, прави иконописац не инсистира на својој иконографској концепцији, већ прихвата утврђену композицију као нешто објективно, без самољубиве опседнутости и као везу са целокупним човечанством.

  „Нећемо наћи две истоветне иконе, а сличност коју примећујемо приликом посматрања само наглашава потпуну оригиналност и индивидуалност сваке од њих.“ Милорад Ш. Јовић,Естетика иконе у интерпретацији П. А. Флоренског

   „Икона Св. Тројице је кроз векове представљана са истим садржајем: Три анђела за трпезом, тако се још од 4. века слика  Аврамово гостољубље, па опет икона Андреја Рубљова истовремено је и стара и нова“. . Милорад Ш. Јовић,Естетика иконе у интерпретацији П. А. Флоренског

  Из покушаја да иконизује Личност Христову, то што је “једино ново под сунцем“(Дамаскин), извиру сва ликовна решења која су пронашли хришћани иконописци. Отуда произилази оригиналност сваке иконе. Није довољно једном остварити нови портрет. Сваки хришћанин иконописац, ако црквено, литургијски доживљава есхатон и слободу  као изненађење које уводи Христос у тварни живот, то ће изражавати у свом иконопису новим начинима и ликовним решењима, према речима протојереја Стаматиса Склириса

  „О иконописцу бисмо на основу овога могли да кажемо следеће: уколико користи већ дата ликовна решења, утолико квари оригиналност Христову и фалсификује стварност Преображења, јер тако негира оваплоћење Христово у сваком човеку, сваке епохе. 
У супротном, колико више тежи да се поистовети са реалношћу есхатона новим ликовним решењима, толико је православнији. И опет му остаје, да се, као што кувар у манастиру после ручка тражи опроштај, и он моли после сваке насликане иконе: Господе опрости ми што сам Те приказао старим“. Стаматис Склирис

  „На жалост, духовна криза која је захватила нас Хришћане последњих векова често доводи до губитка осећања оригиналности које је донело Преображење и Васкрсење, и радикално другог и новог живота каквог су живели наши Оци. Данас се живот Светих представља као "имитирање Христа", или, још горе, као имитирање етичких прототипова. Верност црквеном предању губи есхатолошке критеријуме; и претвара се у имитацију старих уметничких прототипова. А ми, иконописци, на иконама које сликамо често патинирамо Христову поруку, усмеравајући је у прошлост. Обично вештачки патинирамо иконе, више желећи да их учинимо старим, него да њима представимо нови живот. Све ово ствара код нас лажне критеријуме истинитости и оригиналности, тако да завршавамо сумњањем у аутентичност кад год се са њом сретнемо у животу и иконографији. Малобројни аутентични Хришћани ће се зато осећати као залутали (слепи) путници на броду Цркве.“ Протојереј Стаматис Склирис , Две хиљаде година хришћанског сликарства

  У овим речима савременог теолога и иконписца протојереја Склириса, ја сам нашла одговор на своје дилеме и сасвим храбро наставила онде где ме је интуиција и водила - у трагању за аутентичним иконописом. А најбоља провера за вредност иконе јесу реакције посматрача. Много пута сам имала прилику да посматрам како равнодушни дистанцирани посетиоци манастира, из разних земаља света, улазе у атеље, где сликам, и потпуно мењају своја лица у сусрету са иконама. Видела сам како постају озарени, преображени, нестаје хладне дистанце, постају разговорљиви и блиски. За мене су такви тренуци блиставе изненађености над ликовима, који из вечности продиру кроз ове прозоре сликаних површина, потврда теоријских премиса иконописа.